Nakon svih panela i diskusija usledila je dodela nagrada i izvlačenje dobitnika .
Time je završena još jedna konferencija #TeenTalk2015.
U ovom poslednjem, kratkom panelu, koje je bio interaktivan, publika i učesnici su ocenjivali šta je kul na netu, da li je kul kačiti spolugole slike iz kupatila, ili slike sa pijanih žurki? Da li je kul hejtovati drugara ne netu?
Aleksandar Radojičić, glumac, je ustvrdio da nije kul da se dele fotke sa pijanih žurki kojih se niko ne seća, jer mreže nisu nikada privatne i treba se obratiti pažnja šta se postavlja na društvene mreže i koje se vrednosti time propagiraju time. Potrebno je filtrirati sadržaj, a posebno ako ste javna ličnost, kao ja, jer to možed a završi sutra u novinama. Možda za 5 ili 10 godina ostanete upamćeni po nečemu lošem a želite da se bavite nečim sasvim drugim. Gde ima pohvala ima i hejta, normalno je da se nekom ne sviđa šta radim ili kakvu boju očiju imam. To je danas normalno. Brišem komentare koji su prozivke, ali kada neko komentariše negativno moj rad, to ne brišem, jr svako može da oceni moj rad kako želi. Nije dobro ni hejtovati nekoga ali ni idealizivati nekoga. Danas mnogi skriveni iza lažnih slika i imena imaju hrabrosti da kažu svašta, a ta hrabrost se prenosi i na život, ljudi dobacuju na ulici i vređaju. Danas imamo uticajne tviteraše koji na prekul i preduhovit način nekog hejtuju, što ako nije samo sebi svrha, može i biti opravdano.
Maša, učenica i žrtva digitalnog nasilja, svedočila je o neugodnim situacijama vezanim za Facebook. Kada je bila mala, imala je poverenja i delila je šifru sa drugaricama koje su postavile uvredljivi status.
Dobrinka i Marijana su nam govorile o SOS aplikaciji. Dobrinka je psiholog i istražuje digitalno nasilje. Istraživanje sprovedeno na učenicima pokazalo je sledeće. 80% srednjoškolaca je izložilo sebe riziku na internetu a 2/3 je bilo žrtva digitalnog nasilja. A svega 5% maksimalno zatraži pomoć odraslih. Zato je i nastala SOS aplikacija koja će biti dostiupna na sajtu „Biraj reči, hejt spreči“. Ona radi po principu chata, dakle putem Facebooka ćete moći da potražite psihološku pomoć kada ste žrtva digitalnog nasilja ili kada je neka od bliskih osoba bila u takvoj situaciji. Mladi koji su imali podršku odraslih kada su imali susret sa digitalnim nasiljem lakše su prebrodili te situacije. To je prvi put u svetu da se odmah kada se susretnete s problemom javite na chat. Studenti psihologije završnih godina odmah vam se javljaju i daju vam mogućnost rešenja.
U toku je interaktivna panel-diskusija “Kako biti kul na netu?”
Powered by UNICEF, Ministarsvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja RS i Telenor
UČESNICI: Aleksandra Radojičić (OŠ “Isidora Sekulić”, Pančevo), Marijana Krstić (studentkinja), Dobrinka Kuzmanović (profesorka univerziteta “Singidunum”), Aleksandar Radojičić (glumac)
Sara Jovanović (pevačica)
Ja fanove i ne zovem fanovi, već podrška. Bez njih ne bi bilo kontinuiteta u spotovima, ali ja nisam sveta i nedodirljiva i daleka, ja želim da im budem bliska i da ih zabavim. Treba da se zabave i da zaborave na brige. Ja sam bila fan Britni Spirs, ali meni su roditelji uvek govorili da treba biti svoj ma koliko nekog voleo i ma koliko ti neko bio inspiracija. Ne treba izgubiti svoje osobine. Činjenica da imamo vrlo mlade fanove nije pritisak, a posle Prvog glasa Srbije je bilo sve neočekivano, i znam da imam obavezu prema njima, ali sve proističe od porodice. Ti ne možeš da glumiš da si neko drugi. Kad tad će se saznati ko si. Zato nema laži. I ja se trudim da odgovorim svakome kad mogu, iako nisam neki fan društvenih mreža. Dođe neki dan kad se probudim neraspoložena, a oraspolože me ljudi koji me vole, a naročito deca, koja su najvatrenija. Ne želim da ih razočaram jer možda će baš neko kome jako značim baš tad da me vidi. Tako da nabacim osmeh i da oraspoložim ljude kojima to znači. A opet, sve je na svetu stvar mere, koliko treba biti zaluđen nekim i voleti ga. Treba ne izgubiti sebe u toj ljubavi prema idolu.
Dr Jelena Popović (psihoterapeut)
Pubertet je doba kada dolazi do hormonskog disbalansa i onda mlad čovek ima emocionalno ravnotežu i poseže često za alkoholom i drogama. Ljudima um kasni za telom i potrebno je da sazre ali u međuvremenu mogu da pomere granicu dozvoljenog a posle toga se neki put javlja osećaj krivice. Mi smo pripadnici zapadne civilizacije ali imamo manje sredstava. Svako ko konzumira neke supstance ima razlog za to, i treba mu pomoć ali retko će to biti idol. Svetske zvezde često ne razmišljaju kakav će uticaj imati na mladog čoveka. Zvezde postavljaju u javnost samo one informacije koje žele da ljudi imaju o njima, a to nije istina, bar ne cela. Onda mlad čovek pomisli da je neadekvatan i da ne može da dosegne taj standard koji je jako visok.
Tea Lukač (rediteljka)
Režirala sam film u kome glavnu ulogu igraju pripadnici fandoma, odnosno belieberi. Kapitalizam je odgovor na pitanja koja su ovde postavljena. Postoji tržište i ja sam protiv elitizacije kulture, nekom se sviđa Džastin jer ga pogodi, srce ne pita um. A onda fanovi ulažu svoj novac i onda dolazi do gomilanja novca prema zvezdama. Poenta je da fan ima neku stigmu, kao i fandom. Ispada da su to mladi glupi ljudi slabe volje i naziv je pežorativan, ali ja mislim da nije tako. Mladi ljudi vape da preuzmu model ponašanja sa Zapada, i jedva čekaju da se pojavi neko ko će ih pogoditi. Mit i marketinška priča se prodaju. Ali, nekada to može da dovede do poremećaja u identitetu. Nekad je on uzor i model kakav vi želite da budete ali nekada se pređe ta granica i želite da budete on. Biber je prvi koji je iskoristio ogromnu snagu interneta da se popularizuje. Biber je uspeo da se profiliše kao uzor ljudima svog godišta što je novo i moćno. Fandom se doživljava kao bezimena masa a ja sam htela u filmu da se ljudima iz filma da lice, film je trebao da bude pismo tinejdžerskom dobu. Film je sniman u Beču i Hrvatskoj i Srbiji. On je na vrhuncu imao te krilatice koje su gotovo hrišćanske: ako niko nije tu za tebe, ja ću biti tu za tebe, moraš da ostvariš svoje snove. E zato je Džastin imao toliko uspeha, on je motivacioni govornik. Ljudi nisu imali priliku da čuju Džastina uživo, to je poseban mit. A mnogi ljudi imaju samo Džastina da ih drži u životu što je neverovatno. Razlika u našim i stranim fandovima je u kupovnoj moći.
Dimitrije Dimitrijević (osnivač hora Glee Srbija)
Inspiracija je bila serija Glee, a kod nas je hor nastao da se omogući da se obrađuje popularna muzika i da članovi hora mogu da imaju mesto da se druže. U principu se slažem sa svima, ali pitanje je da li srpske zvezde imaju svoje fandome. Mislim da nema. Postoji samo jedna zvezda koja ima mali fandom, fandomčić i to je Jelena Karleuša. Ona zaista ima grupu fanova koji je obožavaju. Fan je pojedinac koji nešto obožava, a fandom je grupa, koja se naziva porodicom, koji obožavaju nekoga. Belieber, selenatori, mormoni… i tako svi ti… oni se vezuju za nekog iz nekog razloga ali ne znamo zašto. Fascinantni su mi fanovi Džastina Bibera, meni je to nepojmljivo. Ja sam osnovao antifan klub Džastina Bibera. Zašto? Zašto nekom nije uzor Mocart nego Ceca? Eto zato što mediji u Srbiji u 90% slučajeva promovišu muziku koja je zapravo loša. Ja se lično trudim da iskorenim glupu muziku i da srpsku scenu naučim šta je dobra muzika. Na našoj sceni je 90% scene tumor, a 10% zdravo tkivo. Moramo malim koracima da postanemo popularni i veliki i zato obrađujemo strane pesme a onda ćemo napraviti revoluciju i promovisati našu muziku u inostranstvu.
Nevena Božović (pevačica)
Mi kasnimo u svemu, pa i u fandomima. Uvek sam u svakoj osobi našla nešto što me inspiriše ali ne po svaku cenu, i ne želim da posvetim sve svoje vreme nekome ko je nedostižan i u koga ću se možda razočarati. Blaže bih nazvala fanove obožavateljima. Ja sam najviše bila obožavateljka mame, sportista i stranih pevača. Postoji druga faza gde vas zanima i nečiji privatan život. Treći nivo je vršenje ekstremnih stvari kao što su operacije lica kada želite da ličite na nekog i to je opasno, kada je alarmatno tada roditelji treba da spreče da postane alarmantno. Ne treba previše vremena posvetiti tuđem životu nego graditi sebe. Na Evroviziji smo čule Šveđane koji znaju 40 pesama na mnogim jezicima, i to je neverovatno i inspirativno. Ja se bavim muzičkom pedacogijom i diplomirala sam i imam odgovornost prema deci kako da ih vaspitam. Neko mora da im kaže šta je dobro a šta ne, i po pitanju ukusa i svega. Nema glume, moraš biti ono što si. Fanovi nisu amorfna masa, to su ljudi koji vole ono što ja radim. Ja sam zahvaljujući svojim fanovima i nastavila karijeru i otišla na Evroviziju. Želim da svakom odgovorim ako je moguće i da nekog učinim sretnim. Organizujemo druženje sa fanovima i skupi se veliki broj ljudi koji nas vole, recimo Sara i ja smo to uradile na Trgu Republike.
Teodora Sarić (srednjoškolka), Nikolina Popov (učenica), Katarina Matić (srednjoškolka)
– Ja sam fan serije Violeta, i ta serija koja pokazuje da je porodica najvažnija uz prijatelje i da svako mora da prati svoje snove.
– Ja se ponosim što sam belieber i mislim da je Džastin Biber time što je bio na drogama i alkoholu ali otišao na rehabilitaciju i time je pokazao svojim obožavaocima da je izbavljenje moguće. Ja sam postala bolja u školi jer me Džastin inspiriše ali iako su me ismevali u školi i zadirkivali i govorili ružno, ja ostajem belieber. Činjenica da volim jako nekog koga ne poznajem daje mi snagu, i to je važno.
U toku je panel br. 5 – Kad obožavanje ne zna za granice: Kako funkcionišu srpski fandomi
UČESNICI: Sara Jovanović (pevačica), Tea Lukač (rediteljka), Dr Jelena Popović (psihoterapeut), Dimitrije Dimitrijević (osnivač hora Glee Srbija), Teodora Sarić (srednjoškolka), Nevena Božović (pevačica), Katarina Matić (srednjoškolka), Nikolina Popov (učenica)
MODERATORI: Vladimir Dolapčev (“Famoza.net”) i Tijana Minić (blogerka)
Dr Milica Ilić (ginekolog, bolnica “Jevremova”),
Radosna sam što je seksualno obrazovanje u planu da se uvede u Vojvodini, a ja se zalažem da to bude i u Beogradu i još od osnovne škole, budući da se ogromne promene u organizmu dešavaju u pubertetu, a to je u osnovnoj školi. Tada se dešavaju procesi sazrevanja i fizičkog i psihičkog, ali je fizičko sazrevanje nešto brže. Potrebno je učiti decu i emocijama i poštovanju suprotnog pola. Um kasni za telom, kod nekoga i celog života, i zato je vrlo bitno da se dođe do emotivne veze koja će dovesti do seksualnog odnosa koji je zdrav. Treba da se uđe u seksualnu vezu kada se oseti povezanost, da ne bi nastupile traume od prvog odnosa. Devojčice dolaze kod ginekologa tek kad imaju neki problem. Vrlo je važno da se i mame obrazuju i da odvedu ćerke kod ginekologa pre prvog odnosa da bi se devojke informisale. Treba se obavestiti oko kontraceptivnih sredstava, i tu kaskamo za svetom.
Tereza Moličnik (školski psiholog)
Kada decu pitate o seksualnom obrazovanju, od 12. do 14. godine, u grupi devojčice pokazuju ogroman stid i odbojnost, a dečaci su malo slobodniji. Pomislila sam da su pritisci roditelja, ali nije. Sve devojčice užasno uznemirava seks kao pojam, i prva asocijacija na seks zbog medija jeste nasilje. One ne mogu da spoje promene u organizmu i umu sa sobom, i imaju veliki otpor. Prva stvar koju pomisle je da ćemo ih terati da što pre uđu u seksualne odnose. To nije tačno. Seksualno obrazovanje se tiče i anatomije i fiziologije i sprečavanja bolesti, ali i emocija. Oko nas je gomila nezdravih veza. Od toga nastaje mnogo nasilja. Seksualnim obrazovanjem sve ovo možemo sprečiti. Bob Živković i ja smo povezali u knjizi „Seks za početnike“ seksualnost i humor i to je sjajno. Time relativizujemo ozbiljnost situacije ali ohrabrujemo razmatranje tih tema. Pornografski sadržaj može da zblane mlade ljude i da pomisle da jedino tako može da se ima seks.
Dr Svetlana Zdravković (doktor psihologije)
Šta je to zdrava seksualnost? Kako objasniti tabue deci? Pa, sve što se nekoj grupi ne sviđa ili ne odgovara njihovim načelima nije nužno zlo, već se mora ostvariti tolerancija. Često mlada osoba ne zna ni šta voli ni u seksualnom ni u emotivnom smislu. Veći je broj devojaka koje misle da ne smeju da odbiju seks, ali ima i momaka, jer ako odbiju seks, mogu ostaviti lošu poruku. Sve ovo dovodi do potencijalnih seksualnih disfunkcija i psihičkih problema. Naravno da će deca dobiti kontradiktorne poruke, da seks pre braka nije poželjan i da jeste, i da je homoseksualnost bolest i da je normalna, zavisno od veronauke ili seksualnog obrazovanja, zavisno od predavača, ali to se dešava i u svakodnevnom životu. U UK ako roditelji žele da se seksualno obrazovanje uskladi sa njihovom religioznošću, onda se modfikuje program za njih. Duboko je naše društvo rodno neravnopravno iako devojčice sada mogu da igraju fudbal a dečaci da plaču.
Marinika Tepić (Pokrajinska sekretarka za sport i omladinu)
Posebno smo obratili pažnju na dečake, jer su oni obično u vaspitavanju u tom periodu zaspostavljeni. Uglavnom se sve svodi na ginekologe i devojčice. Savetovališta postoje ali znate šta znači kada odete u savetovalište u maloj sredini. Zato je bolje otići u škole. Potrebno je da se i ovo obrazovanje uvede u celoj Srbiji. Ne možemo više da govorimo o pčeli i cvetu nego moramo da stavri nazovemo pravim imenom. Mi se rađamo kao reproduktivna bića, nevažno da li će se neko opredeliti za reprodukciju ili ne. Treba objasniti kad nastaje simpatija, kad ljubav, kad nastaje privlačnost a kad nasilje. Zaprepašćujuće je koliko devojčica misli da treba da se uzvrati seksualnom uslugom na pristojno ponašanje dečaka. Sada se već traži stolica više za naše radionice, u gimnazijama se ispostavlja da đaci koji su pohađali radionice napreduju, jer se ispostavlja da je ono što su prethodno znali baš i ne previše impresivno. Seksualno vaspitanje se preporučuje od 4. godine života.
Slobodan Udović (seksolog)
Bavim se seksologijom poslednjih 15 godina. Dolazi trenutak kada ljudi požele da saznaju više o seksualnosti ali pošto niko od vršnjaka nema pojma, onda se gledaju porno sajtovi. To nije dobar put, već je put seksualno obrazovanje da se izbegnu frustracije. Ako postoji razmimoilaženje u seksualnim željama, uvek je u problem muškarac koji ima manju želju i onda se oseća frustriran ako je ne zadovolji. A sa nekom drugom nema problema. S druge strane, devojke uglavnom na početku ne mogu da dožive orgazam, to se dešava tek kasnije sa upoznavanjem sopstvenog tela i emocije. Homoseksualizam i homoseksualnost mogu biti poremećaji ako su asinhroni sa psihom, a nije ako su sinhroni: dakle ako neko ima homoseksualne sklonosti a nema problem sa tim, onda nije poremećaj, a kada ima problem sa sobom onda jeste, i onda mu je potrebna terapija. Ovo što se radi u Vojvodini je sjajna stvar i nadam se da će da zaživi u užoj Srbiji. Treba razbiti tabue i neznanja, anatomija kratko, fiziologija više, šta je predigra a šta sam čin. Seks je zabava ali pre svega potreba, i ako ga nema ili je loš ostavlja neuroze i frustracije i poremećaje. Drugo, treba mladi da znaju da seks nije ono što se vidi na porno sajtu. Seks dolazi sam po sebi kao kruna svega, a ne treba da dođe na početku. Ako već mladi mnogo brže stupaju u odnose, neka to bude kako treba kada osete intimnu želju i potrebu.
U toku je panel broj 4 – Znanjem do zrelosti: Treba li nam seksualno obrazovanje u školama?
UČESNICI: Dr Milica Ilić (ginekolog, bolnica “Jevremova”), Tereza Moličnik (školski psiholog), Dr Svetlana Zdravković (doktor psihologije), Marinika Tepić (Pokrajinska sekretarka za sport i omladinu), Slobodan Udović (seksolog)
MODERATOR: Daško Milinović (“Uzbudilnik”)
15:55
Na redu je Refreshment Break i pauza od 15 minuta pa nastavljamo sa programom. Sledi Panel br. 4 – Znanjem do zrelosti: Treba li nam seksualno obrazovanje u školama?
Predavač na ovoj studiji slučaja bila je lajfkouč Dr Vesna Danilovac koja je podelila iskustva koja su iskrsla iz prakse. Anoreksija je samoubistvo na rate. Vodeći svetsi dizajneri vrše presiju na devojke da je mršavost preskribovani model lepote. Realnost ne postoji već samo naši pojedinačni doživljaji stvarnosti. Živimo u negativnom okruženju i presiramo sebe i negativna uverenja dovode do anoreksije i bulimije jer mi sebe doživljavamo negativno. A to znači da je rešenje u glavi, u promeni uverenja koje imamo. Reč je o tome da počnemo da sebe prihvatamo. Često je problem u prevelikim očekivanjima od strane oca, i onda dolazi do osećanja neadekvatnosti. Mnogo češće se dešava kod devojčica, ali prisutna je i kod dečaka ali vrlo često je u pitanju roditelj perfekcionista. Često je u pitanju skretanje pažnje na sebe kada se otac drugi put oženi i slično, to je forma manipulacije i žrtva i ne želi da se izleči. Morate da se povežete sa sobom da biste komunicirali sa drugima, i imati vere u sebe, da biste ove poremećaje uklonili. Nakon što je završila sa pričom Vesna je na binu pozvala Jelenu, devojku koja je sa nama podelila iskustva, i pričala na temu bulimije i na koji način je prevazišla poremećaj ishrane.
U toku je Case Study br. 4 – Zamke bulimije i anoreksije – poremećaji ishrane među tinejdžerkama
Predavač: Dr Vesna Danilovac
Vanja Bahilj: Izabrala sam pseudonim “Koza na štiklama“ koji nije bio najsretniji jer me sad svi zovu Koza, ali sam morala da izaberem neko ime da mogu pisati o svojim kolegama a da ne znaju da sam to ja, jer nije bilo baš pohvalno. Sada imam 160.000 pratilaca, i „kidam“ i Cecu! Internet mi je promenio život da sada radim zanimljiviji posao. Zbog jednog statusa sa helikopterskom nesrećom sa završila na naslovnoj strani Informera i nasekirala sam mamu, ali ja se retko kajem i nisam povukla svoj stav i uglavnom to nikada ne radim. Kada mediji prenesu status sa društvenih mreža onda to vide milioni i neprijatelji, a naročito je opasno kada si sarkastičan kao ja, pa kad kažem da bih „nekoga zgazila kolima“ to ne znači da je to stvarno tako, ali neka bakica koja ne razume statusnu kulturu, misli da sam monstrum. Sad bih više volela da budem modna blogerka kad bih ponovo krenula. Ne bih stavljala političke stavove da budem politički protivnik. Ali identitet se u današnje vreme ne može sakriti. Nemojte se folirati, budite iskreni. Nemojte težiti popularnosti, više lošeg loše.
Ana Mirković: Najzanimljivije su promene u ponašanju kod ljudi preko 30 godina jer su oni uneli pravu revoluciju u internet, budući da znaju sve o marketingu i javnosti. Identitet na društvenim mrežama nije vrlo često isto kao identitet u realnosti. Često se iza identiteta na internetu krije sasvim druga osoba. Sada su se na internet nakačili i stariji, i to nismo očekivali, a šta je na internetu to ostaje večno. Šefovi mogu da nas proveravaju, a neko može da printskrinuje ono što smo obrisali, i internet nas prati zauvek. Na internetu ne postoji tajna komunikacija i ko zna gde će završiti sadržaj koji pošaljete ili postavite. Ako u realnom životu treba puno vremena da se izgradi odnos, zašto smo skratili taj period sticanja poverenja na internetu? Čim smo prijatelji s nekim ili nas neko prati, mi besomučno delimo svoju privatnost unaokolo. Ljudi su egocentrični i žele da budu zvezde i da svi znaju šta mi radimo. Imate moć da promovišete vredne stvari, svoje vrednosti!
Filip Julian Lazarević: U svet interneta može doći bilo ko bilo kada, jer svi imaju uglavnom i fejsbuk i tviter i instagram, 90% nas. Na žalost, 80% ljudi su u stvarnosti žabe a predstavljaju se kao prinčevi i „glume ludilo“. Žive u gradu gde ih ljudi ne prepoznaju u stvarnosti kada ih sretnu. Pisao sam za Bravo i Bravo.rs, može se živeti od interneta u Srbiji, toliko je porastao! Gluma i novinarstvo su mi prvi hobiji, i uspeo sam sa 14 godina da se probijem gde inače ne bih mogao. Nema smisla nekome slati slike grudi svome dečku jer će se sve to pre ili kasnije pojaviti, trebate da budete mentalno ograničene da to radite. Uživo pokazujte grudi, uživo tračajte, nemojte da šaljete tračeve napismeno, čim se posvađate to će neko da skrinšotuje i znaće svi za to. Sami određujete koliko ćete imati prijatelja, 200 ili 5000, i zašto se slikate šta jedete ili kad piškite, nema smisla. Samo odlučujete da li objave mogu da vide prijatelji ili ceo svet. Budite jedinstveni, nije cilj biti popularan, cilj je da radite ono šta volite, i pazite šta radite da vam se ne obije o glavu.
Julija Lola Stanković: Imam 22 hiljade pratilaca na Tviteru, sve je počelo sa fanovima mog tate, a vremenom me je zapratio i Džastin Biber. Pratioci su mi pomogli da budem samopouzdanija i da pobedim stidljivost. Sada sam popularnija i svi nekako hoće da se druže sa mnom. Imala sam i neke probleme jer sam se slikala za neke brendove a onda su me optužili da ja teram decu da nose brendiranu garderobu. Ali kad me zapratio Džastin onda sam postala model za odeću i dali su mi da kreiram liniju šminke za devojčice sa 14 godina, a Adidas mi je dao da nosim njihovu garderobu jer to mi je omiljeni brend. Hejtere ignorišem, ali ima ih previše. Uglavnom me gnjave „Što si sad ti zaslužila da budeš popularna samo zato što te je Džastin zapratio?“ Ali, nije slučajno, uradio je to na dva profila. Na kraju krajeva, to je tako. Ne znam kako me je on uopšte našao, ali kad se to desilo plakala sam od sreće. Pratite pažljivo svoje raw modele i možda vam se nešto lepo desi.
Miloš Raičević: Ekspert za društvene mreže Telenora je rekao da od 2008. stvar jeste drastično promenjena, jer je tada bilo jako malo ljudi i delili smo neke tehničke savete. Meni Tviter služi kao platforma kojom mogu da dobijem brz fidbek. Na Fejsbuku su svi, tu su i njihovi roditelji i bake i deke i Fejsbuk gubi popularnost, a SnapChat i druge platforme postaju popularnije jer roditelji nisu tamo. YouTube je napravio način da se kreatorima popularnih kanala plati, ali dok ne napunite 18 godina ne možete lično da otvorite račun, pa će vam trebati i roditelji za to. Ako se povežete sa ljudima koji imaju slična interesovanja, možete da se itekako edukujete. Znanje nije zatočeno u manastirima kao nekad, sada je svuda oko vas!
U toku je panel br. 3 – Get a Life… Online: Saveti & trikovi za društveno umrežavanje
UČESNICI: Vanja Bahilj (“Koza na štiklama”), Ana Mirković (Digital Communications Institute), Filip Julian Lazarević (srednjoškolac), Julija Lola Stanković (blogerka i manekenka), Miloš Raičević (Social media expert u Telenoru)
MODERATORKA: Ida Prester
14: 19
Case study pod nazivom „Muzika kao život“ počeo je 15-ominutnim VICE-ovim dokumentarnim filmom „Klasična priča“, koji govori o mladim ljudima i njihovoj strasti prema muzici a onda se prisutnima obratio Petar Stevanović iz pančevačkog sastava „Ljubičice“ koji je na električnoj gitari odsvirao i nekoliko pesama uz matricu isprekidanog repovanja i video rad.
Na redu je Case Study br. 3 – Muzika kao život
UČESNICI: Grupa Ljubičice
13:40
U toku je Lunch Break by McDonald’s.
13:00
Predavači koji su uprkos svojim mladim godinama morali da se bore sa opakim bolestima budući da su oboleli od karcinoma održali su sledeći zanimljiv case study, praćen video-prezentacijom. Milica (18) koja je lečena od leukemije, Uroš (14) se lečio od tumora na mozgu, a Ivana (16) je takođe lečena od leukemije. Saznanje o teškoj bolesti je u dečjim umovima bilo malo manje traumatično jer deca nisu najbolje shvatala o čemu se radi i kakva je priroda bolesti. Ali, simptomi poput opadanja kose u bolnici već malo uplaše dete koje se leči. Mali predavači su pričali svoje herojske priče o lečenju i pokazali su veliku hrabrost i dozu humora, ohrabrujući sve prisutne.
U toku je case Study br. 2 : Kako smo pobedili rak!
Predavači: Članovi udruženja „MladiCe“
12:32
Tatjana Vojtehovski
Mediji promovišu nasilje, i pravdaju ga. Kada se potuku Delije i Grobari onda to završi u rubrici Sporta ne u Hronici. Ako Vlada Stanojević pretuče devojku to ide u rubriku Poznati, a onda se mediji takmiče da opravdaju nasilje: „Ona ga je varala“. Pa ostavi je, rođeni, ako te je varala. Ili ako kažu da je Goga Sekulić na Farmi išuta neku ženu dobije sve naslovne strane izjavom „Bićeš poznata što sam te ja prebila!“. Ako neko preti nekome, garantovana mu je naslovna strana. Ako mladi to pročitaju mogu da pomisle da je nasilje u redu. Mi imamo kulturu nasilja. „Ko se tuče taj se voli“, to je šizofrena rečenica, a time smo vaspitavani. Pevamo nasilne pesme kao deca „Pusti, pužu, rogove!“, ili čitamo bajke gde veštica jede Ivicu i Maricu. Mi kažemo za bebu „spava ko zaklan“ a neki narodi kažu „spava kao anđeo“. Kolika je to kultura nasilja. A ne slažem se sa Ivanom da je bitna namera, uvreda se može dati i nenamerno. Neko mi kaže „Lepo izgledaš za svoje godine“, a to je za mene uvreda. Mi određujemo šta je uvreda i nasilje. A kod nas nikada nema izvinjenja. Svi se izvinjavaju „Ako sam nekog uvredio…“ a to nije izvinjenje. Bunt nije nasilje, već je to proces neprihvatanja tuđih vrednosti. Nećete biti veći frajer ako tučete geja ili veći Srbin ako se potučete s Hrvatom, ne možete dokazati da ste bolji u nečemu putem nasilja. U Nišu je kažnjena škola zbog samoubistva dečaka od 14 godina, Alekse, zbog vršnjačkog nasilja. Ali ne i profesori. A nasilje se ne može procesuirati prema godinama nego prema delu. Ako si ubica a imaš 14 godina, ideš na robiju kao da si odrastao. Ako si nasilnik nisi dete. Šta ste vi uradili, napravite svoj sistem vrednosti. Moramo krenuti od sebe. Evo primera, kad pustite glasno muziku jer pravite žurku, komšije zovu policiju, a kad komšija tuče ženu, niko ne zove policiju nego pojačaju muziku da ne čuju kako se žena dere, jer njihova tuča je njihova privatna stvar?
Stevan Filipović
Nikada gejmer koji je igrao borbenu igricu nije otišao da tuče nekog gejmera. Nije nasilan jezik ono što izaziva nasilje. Mislim da su političari i režimi generisali nasilje i sve što je proizvod tih režima jeste dominantno ekstremni diskurs koji je generisao najgore zločine u Evropi posle Drugog svetskog rata. U filmu Šišanje je promovisan i ekonomski aspekt koji dovodi do nasilja. A imamo i nekažnjivost kao princip. Danas imamo premijera koji ima klip na YouTubeu gde je taj isti čovek rekao da za jednog Srbina treba ubiti 100 muslimana ili kako postavlja tablu sa imenom ratnog zločinca i nikom ništa. I ratni zločinci se romantiziraju. Mediji su sveli nivo javnog diskursa na nešto strašno, i mi danas imamo mejnstrim medije koji nisu nezavisni. Imamo pre nekoliko godina da dovedu vođu navijača Kimija koji komentariše proces o pretnji Brankici Stanković na televiziji. Nema tu mnogo komentara ako je on relevatna i poželjna figura. A mi smo filmom Šišanje hteli da ne napravimo samo bioskopski hitić već da dignemo svest. Kod nas kultura obrazovanja ne podrazumeva dijalog već naredbe. Ne mogu ljudi da razumeju stvari koje ne poznaju, većina ljudi se plaši homoseksualaca i tu i kreće nasilje, iz neznanja. A neznanje se ne menja, ne ubacuju se informacije u knjige, lenjost i pasivnost države je ogromna, ali kad treba da rehabilituju četnike, eto odmah na 15 minuta se apdejtuju udženici.
Darko Ivić
Niko ne može od vas da napravi nasilnike ako vi to ne želite. Svima nama je servirana ogromna količina nasilja od malena. U 99% slučajeva nasilje potiče iz straha. Ne treba ih opravdavati ali treba da se bavimo njima i njihovim strahovima. Ja sam u filmu tumačio glavnog nasilnika i u radionicama smo morali da ulazimo u likove i postalo mi je jasnije. Zato su naslovi tipa „Zbog Kristijana počeo da diluje drogu“ ili „Zbog video igrice ubio majku“ potpuno idiotski. Zapravo se svi bave fiktivnim problemima, a stvarni problemi koji dovode do nasilja, njima se niko ne bavi. Nepriznavanje sebe je put ka nasilju ili samonasilju. Mladi gejevi i lezbejke prednjače po broju samoubistava. Niko se ne bavi onim šta je dovelo do nasilja nego svi samo kažnjavamo, i ja se ne slažem sa Tanjom. Na radionicama smo otkrili da su žrtve nasilja ti koji su podržavali nasilje i tukli Aleksu, naravno posle njega samog. Oni su upotrebljeni za nasilje i naseli su na tuđi sistem vrednosti.
Ivan Francuski
Smatram da niste ljudi kojima treba pričati bajke, držao sam se naučnih studija koje je sprovelo američko društvo psihologa, oni nisu našli direktnu vezu između video igara i nasilnog ponašanja. Otkrili su nasilno ponašanje ali nakon završenih video igara. Najviše se naljutiš kad izgubiš ili te neko pobedi, bilo koja igra da je u pitanju. A i ako postoji veza onda bi to trebalo da se vidi 1994. – 2014. prodaja video igara je porasla za 200 posto što bi značilo i 200 posto više nasilja. Nije istina da što više ljudi igra igra da će biti više nasilno. Preko 50 posto modetrnih igara u sebi sadrže nasilan sadržaj, igranje nasilnih igara može biti faktor rizika kao na primer stanje u porodici, stuktura ličnosti, Ako živiš u stabilnoj porodici nema te video igre koja će od tebe napraviti nasilnika. Da li ja igram igre i postajem nasilnik ili sam nasilna osoba i želim da igram nasilne igre. Sva istraživanja pokazuju da veza između igara i nasilnog ponašanja ne postoji. Mogu ja da kažem nešto što je nasilno, ali je šala, i on to zna, i ako nisam namerno, to nije uvreda, potrebna je namera.
Na redu je panel br. 2 – Između fantazije i realnosti: Stvaraju li mediji nove mlade nasilnike?
UČESNICI: Aleksandar Ilić (pisac), Darko Ivić (glumac), Stevan Filipović (reditelj), Ivan Francuski (HR menadžer, “Eipix”), Tatjana Vojtehovski (Prva TV)
MODERATORKA: Jovana Gligorijević (“Vreme”)
11: 28
U toku je Refreshment Break.
11:10
Zbog obaveza u Vladi Srbije, sa malim zakašnjenjem obratio nam se uvaženi gost- gospodin Vanja Udovičić, ministar omladine i sporta u Vladi Republike Srbije.
Jovan Jovanović je naglasio da je savladavanje problema učenja fizike bilo mnogo manja prepreka od sponzora za kartu do Indonezije. Što se tiče izbora, dvoumio sam se između muzike i nauke, ali mi je nauka bila zanimljivija i uvek me je fasciniralo kako radi, na primer, TV. Ali ja uvek mogu da uzmem opet gitaru, nisam ograničen svojim izborom. YouTube kanali su sjajan način da se popularizuje nauka, ali ja nemam toliko ekstrovertnosti, neka to rade ljudi kojima to ide.
Sa njim se složio i njegov imenjak Mitić, dodavši da se čovek mora postaviti tako kao da je rudar u rudniku i da traga za zaltom uporno iako ga na početku ne nalazi. Izbor karijere može biti sasvim slučajan, ako uopšte slučajni izbori postoje. Što se tiče nauke, nemojte se ni baviti naukom ako niste ludi. Nemojte nikada odustati od svoga sna jer onda prestajete da budete vi i da postojite.
Nikola Cvejin je dizajner robota u poljoprivredi i kaže da se na probleme ne sme obraćati pažnja, a da je poenta da se pomogne ljudima, a planira da se obogati usput, ali to je, moramo dodati, sasvim „opravdano bogaćenje“. „Moj nastavnik tehničkog je bio užasan i to toliko da sam se trudio da ga prevaziđem. Moja motivacija je otada da kada mi kažu da postoje garnice, ja kažem, ne postoje, i onda ih prevaziđem. Potrudite se da budite najbolji u svemu što radite. Svako hoće najboljeg pored sebe. Zato sam i snimio reklamu, idite ka tome da budete najbolji i svi će vas želeti.“ O izboru karijere kazao je: „Moje detinjstvo je bilo u vreme bombardovanja i nije bilo ni igračaka, a i sve igračke sam rasklopio. Ja hoću da budem jedinstven, i neću da stvari budu one koje drugi imaju. Želim da imam jedinstvene stvari. Ja svet i ne razumem, moram da ga razumem da bih ga menjao u svom okruženju. Ja tako volim da živim i stvaram stvari, nisam ja birao takav život, to sam ja.“ Što se tiče praćenja ljudi na internetu, da, pratim Britance, oni su savršeno nenormalni kao što znate. Ja volim da radim sa decom i drugim ljudima, ali ne bih mogao sam da snimam i aploudujem kanale na YouTube. Ljudi koji znaju da inspirišu druge na YouTube, neka to rade, ja ne znam, ja želim da to radim uživo, i svako neka radi ono što najbolje zna. Veoma je važno i baviti se sportom, kao što je naglasio i ministar Udovičić. Ne možete imati zdrav duh u telu koje je bolesno, bez obrzira koliko ste intelektualno superiorni. U nauku se ulaže puno sredstava ali bez plana i pitanje je gde te pare završe. Moramo definisati šta je bitno, a mi smo vrlo kreativan narod. Novca i stipendija ima, ali kako stići do njih i zašto se ne trudimo da ih nađemo, to je naša krivica. I ako imate neprijatelje, vi ipak nešto očigledno radite.
Nebojša Simić je naglasio da je vera u sebe najvažnija i da se ne sme razmišljati o uspehu. Ne postoji slobodan izbor. Sve ono čime se svako od nas bavi pa i ja kriptografijom, deo je mog identiteta, i svaka stvar u našim životima vodila je ka izboru profesije. Čak i naš kućni ljubimac je možda uticao na naš izbor, a kamoli roditelji. Sretan sam da se bavim kriptogarfijom jer obuhvata gomilu drugih nauka. Na YouTube partim kanale koji na jednostavne načine objašnjavaju komplikovane naučne stvari. Iako bih voleo da pokrenem blog o nauci, treba mnogo vremena i truda za to. Na rođenju nam je dat potencijal i vreme, i na vama je da stvorite viziju i da je ostvarite.
Milan Inić, koji je poznat na YouTubeu kao Yasserstein, naglasio je da je 5 godina sve to postojalo i bez uspeha i bez prevelikog fidbeka, a to se bez ljubavi ne može. YouTube nije posao nego način života. Nisi uspešan kada imaš milion pregleda nego kada utičeš na nekoga. Cifre su nebitne, bitno je da li si nekome promenio život. A eto, YouTube je dosta kasno došao na Balkan, ali sada je naš region treći u svetu po komjuniti organizaciji, posle UK i SAD. Ali bitno je da se shvati da je sve što je postavljeno na YouTubeu promenljivo. Juče sam postavio nešto a danas se ne slažem sa svim tim. Ne bih ni za kakvu cenu pristao da se pojavim u rialitiju. Možda to nije „normalno“ ali kako i da definišemo „normalne“ osobe. A zanimljivo je da je moj prvi kanal bio na engleskom, a ja i inače razmišljam na engleskom. Možda i opet u saradnji sa nekima budu opet neki kanali na engleskom. Ali možda je i dobro što sam odrastao uz Cartoon Network jer i razmišljam na engleskom. Najvažnija stvar je vera u sebe i upornost i onda se ostvaruje san. Ne možeš ti biti neko drugi, možeš biti najbolji ti. Ljudi, pogledajte film Wiplash i sve će vam biti jasno.
Igor Starčević je naglasio da je cilj ispočetka bila šala, za sopstvenu upotrebu, ali je ta šala dovela do uspeha u komediji. Za razliku od Milana, ja mislim da bih se pojavio u rialitiju, možda da bih bio jedina normalna osoba u kući.
U toku je panel br. 1 – Ostvari svoj san: Na koji način inovatori i jutjuberi grabe do uspeha?
UČESNICI: Nikola Cvejin (inovator),Milan Inić (“Yasserstain”), Jovan Jovanović (fizičar, XIII beogradska gimnazija), Nebojša Simić (kriptograf, Elektrotehnička škola “Nikola Tesla”, Beograd), Igor Starčević (ViscTV), Jovan Mitić (ekolog, XIII beogradska gimnazija)
MODERATORKE: Aleksandra Dudvarski (urednica magazina Bravo) i Marina Ćurčić (urednica portala Bravo.rs)
10:10
Bojana Filipović održala je govor o izboru odgovarajuće škole ili fakulteta, fokusirajući se na profesionalnu orijentaciju. Faktori za izbor karijere je podelila na unutrašnje i spoljašnje. „Unutrašnji faktori su interesovanja (u čemu uživam), motivacija (šta me pokreće), vrednosti (šta mi je važno), kakve su moje osobine, i kakve su moje sposobnosti. Ono što je najvažnije jeste ono „u čemu sam ja najbolji“, što je i krucijalno. Spoljašnji faktori su situacija na tržištu rada, plata, da li ću biti uspešan, da li ću se zaposliti preko stranke i sl. Spoljašnje faktore treba zanemariti. Nemoguće je znati da li donosimo ispravnu odluku, jer ne možemo videti posledice. S druge strane, da li je samo jedna odluka ispravna, jer možda postoji više dobrih odluka i više zanimanja koje bi nam odgovarale? I opet, ako se pogreši, koliko je to ispravljivo? A opet, odobrenje bliskih ljudi može biti krucijalno: možda su svi u familiji bili lekari, Možda svi moji prijatelji idu u neku školu? I najgore pitanje – da li je moguće izabrati profesiju koja je perspektivna ali mi se ne sviđa, i biti zadovoljan, i obratno, da li je moguće biti zadovoljan ako se izabere profesija koja nam se sviđa ali od nje nema novca. A opet, da li svako može biti dobar u profitabilnoj profesiji? Ako je sada IT popularan i perspektivan, da li svi možemo biti dobri programeri i developeri? Na kraju krajeva moramo slušati svoje srce i tada ćemo biti sretni.“
Na redu je Case study br. 1 – Career coaching: Kako načiniti pravi izbor budućeg zanimanja
Predavač: Bojana Filipović (“TIM Centar”, Novi Sad)
Konferenciju govorom otvorila je, Aleksandra Dudvarski, glavna urednica magazina BRAVO.
Konferansije Daniela Stamenković pozdravila je goste i najavila celodnevni program.
09:30
Sve je spremno za početak konferencije #Teen Talk 2015 u organizaciji Color Press Grupe i magazina BRAVO koja je posvećena digitalnim inovacijama, uz učešće poznatih jutjubera i mladih naučnika.
Razgovaraće se o društvenim, kulturnim, konzumentskim i komunikacijskim potrebama i očekivanjima generacije od 13 do 19 godina.
Konferencija posvećena “digitalnoj generaciji” već tradicionalno za partnera ima kompaniju Telenor, a pored nje tu su još McDonald’s i Coca-Cola.
Pratite prenos putem live stream-a.